Kategorija: 
Posle nekoliko godina odsustva ponovo sam u Boru. Mnogo se toga promenilo, nešto na bolje, nešto na gore, teško je odrediti koji smer preteže.
Od dobrih stvari pomenuo bih ovaj servis, jer je ideja SJAJNA, ni u Čikagu gde živim mislim da ne postoji nešto takvo (postoje slične stvari, ali ovakvo objedinjenje ne postoji). Takođe, lepo mi izgleda NGC, mada čujem da su zgrade rađene prilično loše, odnosno na brzinu i uz prilično fušerisanja od strane izvođača.
Da li ste možda i Vi gospodine Živanoviću učestvovali u projektovanju? I da jeste i da niste, da imam bilo kakvu potrebu za gradnjom, angažovao bih Vas makar samo zbog učešća u ovom sjajnom gradskom servisu i nesebičnom odgovaranju na pitanja Boranima.
Tako se gradi imidž, svaka čast. Vi dobijate imidž, građani Bora - direktnu korist. Ovo je zaista, ali zaista sjajna ideja, perpetuum mobille od kog svako ima koristi i svaki atom energije je iskorišćen.
Da kažem nešto i negativno što se golim okom vidi u Boru (ne bih o onome što sam čuo i što nema veze ni sa arhitekturom ni sa ovim servisom). Negativno je, po meni: ogromna i ružna zgrada MAXI-ja gde joj mesto nije i naruživanje francuskih kućica u ulici Moše Pijade. Lepo je što se obnavljaju, ali da se onako bez ukusa i stila boje i farbaju stvarno nema smisla. Da li je vlasnicima lokala tamo dozvoljeno da sa fasadama rade šta hoće? Ne mogu da poverujem u to. Pa radi se o samom centru grada, ko god ovde dođe prolazi tuda i ima utisak kao da je zalutao u neki luna park ili tako nešto…
Izvinite na dosađivanju dugim pisanijem, ali eto, hteo sam sa nekim da podelim (uglavnom) zadovoljstvo ovime što na internetu vidim.
Odgovor:
Pa Vojkane, drago mi je da ste zadovoljni servisom. Hvala na lepim rečima upućenim svima nama koji se trudimo da damo po neki komentar, ili uputstvo vezano za konkretnu branšu, iz čega ako niko i bude imao koristi, barem neće imati štete.
Ne znam kada ste napustili Bor i kakvo sećanje Vas veže za grad. Moje viđenje je da je naš grad najlepše izgledao krajem sedamdesetih i početkm osamdesetih godina prošlog veka, kada je burna ekspanzija dala jednu krajnje kvalitetnu sliku - nove zgrade, nove ulice, novu organizaciju grada, sve je bilo novo i lepo, te vredno čuvanja. Velika šteta, što tu vrednost mnogi Borani nisu baš shvatili najbolje, tako da se grad i njegova dobra ubrzo prepustiše ruci onih koji ga nisu osećali baš kao SVOJ grad. Ovde mislim pre svega na običnog građanina, stanovnika, stanara, radnika i njegov naraštaj, koji je u svom tihom besu pobačenom iz mahnitog razvoja RTB-a nemilosrdno uništio mnoga gradska dobra, ne shvatajući da svakim razbijenim prozorom, prevrnutim kontejnerom, pokidanom parkovskom sadnicom i sličnim dokazima opšte građanske neartikulisanosti, još dublje grebe po bolnoj rani sopstvenog nezadovoljstva. Tako je grad polako, neumitno propadao, a oni koji su trebali da sve to saniraju izgleda da iz raznih razloga više nisu bili u stanju. Što se tiče arhitektonsko-urbanog sklopa mogli bi smo tek da otvorimo tešku debatu. Grad je rastao, isključivo kao posledica potreba rudnika, te zahtevima za smeštaj radnika. Razvijao se stihijski, kampanjski, po direktivi moćnika RTB-a. Mekani, prijateljski stav bi dao ocenu da je sve to lepo, eto namučismo se i napravismo grad, ali ako stvar proanaliziramo sa aspekta urbanističko-arhitektonske nauke, otvorićemo podebelu knjigu školskih grešaka u planiranju, što odmah daje jasnu sliku da su stučnjaci (inače nekada vrlo jakog borskog zavoda za urbanizam) tu imali posao uglavnom kao izvršioci postavljenih ideja. Tako se dobio jedan rastrzani grad, gromadno isplaniran, vrlo teško poveziv, u to vreme bez ulične fasade-kontinuiteta koji bi prolazniku dao osećaj kretanja kroz jedinstveno tkivo, a ne skakutanje sa ostrvca na ostrvce, ako vas između ne pojedu divlje zveri, ili vetar ne oduva. Spajanje tih celina je obično vrlo teško, a razni dušebrižnici, po pravilu bez znanja i umeća u ikakvom planiranju još otežavaju stvar, boreći se za slobodne prostore, bez jasne vizije.
Ja sam se tokom svog rada, a i dan danas, zdušno borio za spajanje rastrzanih grdskih celina. Jedan uspeo zahvat je bio upravo potez koji ste pomenuli u ulici Moše Pijade. Porađajne muke ideje stvaranja ulične fasade duž ul. Moše Pijade bile su izražene tih devedesetih godina i da nije bilo tihe podrške, ovoga puta ljudi iz vrha opštinske vlasti, ideja se ne bi ni ostvarila. Ideja je zasnovana na pretvaranju nekomfornih stanova u zgradicama francuske kolonije u poslovni prostor. Bilo je u startu jasno da u ovoj kombinaciji svi dobijaju: stanari su prodali vrlo skupo svoje trošne stanove i obezbedili sebi dostojanstveniji život na drugim lokacijama; Poslovni ljudi su dobili poslovni prostor na top lokaciji; Bor i Borani su dobili svoju novu štraftu, niz usluga na najprometnijoj ulici grada, i zadržan je spomen na nastanak Bora (ove zgradice su pravi semantički cvet Bora). Tada je do tančina propisano na koji način fasade moraju biti obrađene, tretman materijala, boja, prilazi. Prvi graditelji su primoravani da po više puta boje fasadnu ciglu, dok nisu pogodili propisanu boju (onu autentičnu). Vreme je prolazilo, kontrolori gubili kontrolu nad situacijom, a neuki, bez stila i ukusa se polako nametnuli svemu logičnom. Na ovom potetzu ima i vrlo lepih, ukusno obrađenih fasada, koje se baš ne uklapaju u prvobitnu propisanu postavku i to se može podržati. Ipak ovakav potez mora biti pod punom kontrolom gradskih vlasti, obrada fasada precizno propisana imajući u vidu reklamno-poslovne oznake i želje vlasnika, a projektanti i graditelji se moraju pridržavati propisanih postavki. Meni stanje ovih fasada posebno teško pada, jer sam, kao duhovni otac na svojim leđima izneo celu ideju i to sa jakim kontra vetrom u jedrima onih koji su se borili protiv urbanista koji otimaju građanima krvlju stečene stanove i pravo da žive u krajnje lošim uslovima.
U sred priče o ulici Moše Pijade je priča o tako zvanoj ZONI EKSPRES. To je deo grada oko ekspres restorana Bakar, deo o kome sam napisao kratku sagu kao input planerima, sa idejom o stvaranju dugog gradskog trga Bora (prvi je onaj na mestu robne kuće Beograd, koji više ne postoji). Ova zona je trebala znači da bude zona sistema trgova, ali na volšeban način tu niče neko novo gradsko čudo otelotvoreno u diskontu DELTA MAXI. Naj interesantnije u svemu je što je ova trgovina, za sada mesto okupljanja Borana?!
Vratimo se na Bor, globalno posmatran. Bez obzira na opšti prostorni sklop i arhitektoniku gradskih prostora, Bor je ipak jedna solidna gradska mašina (u odnosu na stanje u Srbiji). Vrlo bogata mreža gradskih ulica (nema neasfaltiranog naselja), najrazgranatiji sistem gradskog daljinskog grejanja, kakav ni jedan grad na Balkanu nema; kompletna infrastruktura (kanalizacija, vodovod, struja, telefonske linije), sa kvalitetnim sistemom vodovoda i izvorištima u Zlotu na kojima može planeta pozavideti. Posmatrano sa ove tehnokratske strane ono što gradu nedostaje je pravilno raspoređen prostor za parkiranje i garažiranje vozila. Ovo je vrlo opasno za grad, jer uvodi, čak i lojalne građene u kršenje zakona kroz razna snalaženja.
Novi gradski centar je jedan primer tehnički, infrastrukturno dobro uređenog naselja, zato su i stanovi na toj lokaciji najskuplji. Sam položaj novog gradskog centra je inače urbanistički diskutabilan.
Ja inače nisam projektovao stambenie zgrade NGC-a , ali sam na različite načine bio u kontaktu tokom procesa stvaranja i granje (inače projektovao sam druge slične objekte). Ovi objekti su nastali u vreme najkritičnije ekonomije u istoriji srpske države. Građeni su u proseku kvaliteta srpskog (balkanskog) graditeljstva koji je vladao tih godina. Moram reći da je kvalitet gradnje postepeno opadao godinama, dostignuvši krajem devedesetih godina dno, ali sada je primetan napredak. Mnogo je novih kvalitetnih materijala, promenjeni stavovi o gradnji, polako se i građevinski radnici edukuju, a menjaju se i stavovi investitora u smislu zahteva za boljim kvalitetom. U suštini sve zavisi od zahteva investitora, te kvaliteta nadzora.
Toliko za sada, ove teme su neiscrpne.
Pozdrav.